У наредних 10 година, најважнија тема за родитеље биће – Како се борити против зависности од мобилних телефона, тврди Ранко Рајовић у интернет-емисији Вијугавим друмом са Ранком Рајовићем, која се емитује на ЛинкТВ.
Родитељство постаје јако озбиљан посао, каже Рајовић.
– Не можемо дозволити да нам децу преузме нова технологија, да они уђу у неки нама непознат свет. Шта ће родитељи да раде? Шта је онда њихов посао? Да га пусте у тај свет? Не. Него да осмишљавају како дете да живи без тог света. Дакле, може у виртуелни свет, али под контролом. А то значи да родитељ МОРА да има стратегију. – објашњава Рајовић.
Он каже да на својим семинарима и предавањима примећује да је родитељима све теже да изађу на крај са овим проблемом, да су немоћни.
– Родитељи и деца се договоре око правила, дете не испоштује. Онда казна два три дана, па дете превари поново. Онда постављају ограничења, инсталирају апликације за праћење и контролу. Али не вреди. Дете је већ постало зависно. Све чешће деца ноћу, после поноћи, тамо од 1 до 3, укључују телефон и играју игрице док родитељи спавају. И онда ујутру не могу да устану да иду у школу, а родитељи не знају шта се дешава. – прича Ранко Рајовић и каже да деца на тај начин траже процепе, могућности да добију оно што желе и чим тај процеп нађу, они се кроз њега провлаче, да би добили својих пола сата или више на телефону. – То је борба коју родитељи тешко могу да воде.
А како се односити према виртуелном свету?
Једини начин, тврди Рајовић, јесте ограничење времена на телефону и родитељска контрола путем апликација, али од првог дана.
– Проблем су и школе, у којима нема контроле. Мислим да 50% деце која трче на одмор, у рукама носи телефон. Нема више комуникације, дружења, игре на одмору, што је некад било нормално. Уместо тога, гледају у телефоне, снимају једни друге, каче на интернет и гледају ко ће имати више лајкова. Ураде чак и нешто нама несхватљиво, само да би добили више лајкова. Почињу, заправо, да живе неки други живот који нема везе са реалношћу. По мени школе треба потпуно да забране телефоне – истиче Ранко Рајовић.
Шта под тим подразумева? По његовим речима деца уопште не треба да носе телефоне од куће, а ако их из неког разлога носе, онда их одлажу чим дођу у школу и узимају након наставе, кад крену кући.
Школски одмор без мобилних телефона
Ранко Рајовић каже да ће се деци на тај начин одједном створити неко слободно време током одмора и шта ће они друго за то време урадити, него да се играју. Он и школама поручује да треба да уведу неке промене.
– Дајте убаците малој деци у двориште школице, у једном делу направите простор за кликере, у другом им дајте ластиш и охрабрите их да се играју. Јер, досада је стресна ситуација за мозак и он тражи решење, и то кроз игру. Ако има телефон, нема ни досаде и нема тражења решења. Ја бих телефон буквално укинуо до 14. године и деца се неће бунити. Зато што, ако је то правило ЗА СВЕ, то је то. Али ако имамо да у неким школама може до четвртог, може до осмог, може на одмору, не може на часу, то није право решење. Једино право решење је укинути мобилне телефоне у школи.” – изричит је Рајовић.
А хормони и виртуелни свет?
– Већ сад се у неурофизиологији користе термини попут “број среће” у секунди. То је број импулса који смо у секунди добили. Што је већи број импулса, ми смо “срећнији” и више ћемо се заробити и везати за нешто. А шта је то “нешто”? Па то је нешто што праве најбољи програмери, најбољи психолози, чији је циљ да заробе дете у виртуелном свету. Што више сати – већи профит. То је једна немилосрдна индустрија. – каже Рајовић.
Овај стручњак за дечји развој објашњава и да сви они знају и ми знамо да телефон може бити користан, а може бити и штетан и да то онда значи да телефони сами по себи нису проблем. Проблем смо ми што смо деци дозволили улазак у виртуелни свет.
– Родитељ мора да зна шта је детету дао, шта је инсталирао. Има врло лепих апликација уз помоћ којих може тачно да види коју је дете игрицу или друштвену мрежу користило у току дана, у које тачно време, колико дуго. И онда је родитељима лакше, направи се план.
Савет родитељима који су деци дали телефон или то планирају
Рајовић саветује родитеље је да заједно направе правилник о коришћењу телефона – шта може, кад може, колико може.
– Ако дете не поштује договор, узмете телефон. И шта је важно – никад не кажете, рецимо, сад одузимам телефон на три дана. Ако дете пита кад ће поново добити, одговор је – Не знам, видећу. Јер, ако кажете да узимате телефон на три дана и сутра попустите – готово је, губите ауторитет и дете вам више не верује. – саветује Рајовић и објашњава да ће дете које има правилник сигурно покушати да га прекрши, а да смо ми ту да га вратимо назад, до границе. Али дете које нема правилник, неће га сигурно само себи поставити.
– Таква деца нам одоше. Одоше у неки непознати свет јер родитељи за то нису били спремни.
Зашто су старе игре корисније за дете од савремених?
– Мој најмлађи син Данило скупљао је, кад је имао седам година, сличице за албум светског првенства у Јужној Африци. Договор је био да сваког дана купимо једну кесицу, викендом две. То је правило и он је то прихватио. Он је два месеца сакупљао сличице и сваки дан кад дође из школе, а био је тад први разред, он отвара кесице, гледа дупликате, слаже, лепи. Онда, кад уради домаће задатке, иде да се игра и те сличице му заокупе пажњу сат времена. Игра се напољу с другом децом, бацају сличице по зиду и дође кући уплакан јер му фале четири дупликата, па иде да тражи, мења. Гледао је играче, памтио их, из ког су тима државе, колико му фали. То су мисаони процеси, класификација, серијација, математичко логичко размишљање.
За два месеца је албум био попуњен и он је упорношћу дошао до циља. То је срећа. Јер кад има свој циљ, он неће јурити да гледа ТВ и игра игрице, већ иде ка том циљу – да скупи све сличице.
Рајовић подсећа да је то било и наше детињство. Дечаци су скупљали кликере, сличице, девојчице салвете.
– И дан данас неке маме имају по хиљаду салвета. Шта је то заправо било? Неко иде на пут и донесе две салвете – једну да има другу дупликат, да се мења. Па су гледале врсте – велике мале, танке, дебеле, који град, која држава, хотел. Свака салвета имала је десетак карактеристика, па пута хиљаду. То је математичко логичко размишљање. То је та срећа кад тата или стриц дође с пута, па донесе салвете. Тога данас више нема, па ми мајке често кажу “Јао. дала сам ћерки кутију с мојим салветама”. И шта се десило? Почела је да их цепа после неколико дана. Јер то није њено, она није осетила ту радост сакупљања, очекивања, срећу кад се добије само једна нова салвета. – говори Рајовић и додаје да дете морамо да научимо да ишчекује и да се радује, да нађемо добру активност.
– Ако дете воли, на пример, диносаурусе, онда ћемо полако, не сто књига о диносаурусима одједном, него једна књига коју чита много пута, па друга, па сличице које скупља полако. Гледамо шта воли и полако га увлачимо у ту причу да природно добије хормоне среће, ишчекивања, радости, а не да све добије на готово. – закључује Рајовић.
Извор: Зелена учионица
