Рудничка општина је своју децу, до отварања своје школе, слала у мајданску. Почетком септембра 1864.год. Рудничани су молили министра просвете да им одобри отварање приватне школе којој су нашли место у кући општинског суда.
Препис ове оригиналне молбе, коју поседује рудничка школа, гласи:
Господину
Министру Просвете и Црквених дела
Обштина Рудничка у срезу Качерском, окружја Рудничког, обратила се молбом да јој дозволи да може отворити споредну школу у Руднику у кући обштинског Суда; а за учитеља да је узела Михаила Петровића, бив. учитеља споредне школе у Јарменовцима, овог окружја, који има Уверење Господина Министра Просвете и Црквених дела, да може бити постављен за привременог учитеља са платом 40 талира годишње, које ће му издати родитељи учеће се деце.
У школи за коју моли обштина Рудничка да се отвори, има са сада сакупљено 26 ђака; но имаше их још више и до 40 пошто је споредна школа у Јарменовцима престала дејствовати, и многи људи оданде желе сад довести децу овамо у школу Рудничку, а и обштина Заграђска у Качерском срезу, изјавила је да своју децу жели довести у школу рудничку, пошто им је иста ближа него школа Бољковачка, којој принадлежи и која је удаљена толко да је доста тешко зими ићи преко планина школи Бољковачкој.
Обштина Рудничка која моли да може отворити школу на Руднику, принадлежи школи Мајданској у срезу Црногорском, овог окружја и до сада је давала децу своју у исту школу.. . .
Што се тиче зграде оне, у коју обштина Рудничка жели отворити школу, дотичниј старешина срески наводи, да у тој згради има довољно комоције за учење ђака…
9. септембар 1864 Начелник у Гор. Милановцу @. Антонић
Министар им је то одобрио и за учитеља послао Михаила Петровића, који је пре тога учитељевао у Јарменовцима. Рудничка општина се са овим учитељем погодила да му ђачки родитељи дају 40 талира годишње плате. Школу је похађало 26 ђака.*(Ковиљка Летић, Основне школе у рудничком крају, стр.51/52)
Наредне школске године (1865/66) на молбу Рудничана, министар просвете одобрио је да њихова школа пређе у редовну под условом да за годину дана саграде нову школу. Уписало се 33 ученика.*(Архив Србије, Министарство просвете Србије, 1865,3,508.)
Прва школа у Градовима
Прве школе, заиста су се налазиле на месту садашњих кућа Зорана Марковића и сина му Миливоја. Потврдио је то и Миливоје Марковић, који је приликом градње своје куће, прво морао да ископа камени темељ од неке зграде, за коју је касније сазнао да је била школа. Потврдили су му то и неки старији мештани, који се сећају тих школа.
Школски надзорник 1909/1910 приликом обиласка и одржавања испита у качерском срезу пише: ,,Рудничка школа била је некадашња караула из турског времена’’.*(Архив Србије…)
Преко пута школе налазила се кућа учитеља Милоша Мимовића, а сада је то породична кућа Милана Марјановића и сина му Милоша. Да су у питању биле две трошне школе (а не једна) потврђује и Момчило Радојевић.
,,Преко пута куће Милоша Мимовића, учитеља, налазиле су се две зграде од слабог материјала, чатмаре: стара и нова школа. Читавих педесет година ту се одржавала основна настава, пошто је школа основана 1864.године. Од 1914.год. школа је пресељена у адаптирану зграду Мајданчеве механе’’.*(Момчило Радојевић, Рудник у прошлости, стр.38).
Друга школа у бившој механи
Дугогодишњи руднички учитељ Милорад Милосављевић са незнатним изменама описује догађаје око формирања нове школе.
,,Прве кафеџије и трговци су Цинцари. Тако су неки Стева и Никола, радећи у некаквој колибици са бакалницом и кафаном, силно су се обогатили. После неког времена Никола је направио себи кафану од тврдога материјала на месту где се сада налази стамбена зграда предузећа цинка и олова до задружног дома. Стева направи себи кафану такође од тврдог материјала са више кафанских соба, подрумом и локалом на месту где се сада налази задружни дом. Стевину зграду откупи срез око 1891.год. за смештај својих канцеларија и премести се из бивше своје зграде. У овој згради остало је надлештво среза све до 1941.год. У стару среску зграду смести се пошта, пореска управа и жандармеријска станица, са жандармима у тегет униформама.
Нешто касније Николину зграду купи Симо Мајданац, а од њега Добросав Радивојевић, кафеџија, звани ,,Бумбар’’. У њој је неко време радио сам, а затим је продао општини на Руднику 1910.год. На згради су извршили малу адаптацију и у њу сместили основну школу из старе дотрајале чатмаре поред Токатлићева гроба.
Овде је школа радила до 1938.год. када је озидана нова школска зграда на плацу првобитне среске зграде.. . .*(Милорад. Милосављевић, Рудник у борби за слободу, стр. 41,42.)
Приметно је да се оба рудничка хроничара (Радојевић и Милосављевић) слажу да је школа пресељена у адаптирану Стевана (Симе) Мајданца механу. Тачније, општина је купује 1910.год, а у њој је школа од 1914. до 1938.год. У други објекат једног од Цинцара (Стеве или Николе) преселио се срез 1891. и ту радио до 1941.год.
Када је школ. 1911/1912.год. надзорник Миливоје Башић прегледао школе у качерском срезу известио је министра просвете о рудничкој школи:
,,Рудничани своју школу сместише у једну купљену влажну механчину у којој је умро неколико туберкулозних болесника. Учитељ се противио тој куповини, али од куповине се није одустало.’’*(Архив Србије, Министарство просвете Србије, 1912, 62/161) Школски надзорник Башић предложио је министру да се учитељ и ђаци из ове, туберкулозне механчине преместе у стару школу, док се нова не подигне, што је и учињено…
Почетак Првог светског рата означио је (1915.г.) и престанак рада школе. Учитељ Милош Мимовић живео је на Руднику, али био стар човек, па је за учитељицу постављена Катарина, супруга Радомира Михаиловића, учитеља из Јарменоваца, који је тада био на ратишту (његово ратно путешествије било је: Цер, Равно Брдо, Мачков камен, Дрина, Приштина, Qумкула, Елбасан, Крф, Солун, Бизерта. . .) Она је радила 1916.год., а одмах за њом дошао је (1917.г.) Едуард Бургер, Чех. Он се кратко задржао, па је дошао Милан Дукић.
Долазак ослобођења доноси опет престанак рада у рудничкој школи. Сва званична документа до овога времена су уништена у ратном вихору, па тек од ове године почиње редовније праћење рада школе. Зато ће се и детаљније наредни период обрађивати.’’ *(Летопис школе, стр.5)
Трећа школа на раскрсници
Изградња нове школске зграде започета је пред сам рат. Како је зграда Среског начелства у којој је била Пореска управа скоро дотрајала (озидана далеке 1835-38) продата је на лицитацији и материјал отеран, појавио је празан простор на раскрсници пута за Тополу и сеоског пута за Градове, поред споменика Арсенији Ломи и ратницима из Првог светског рата. У исто време тражила се погодна зграда за смештај новооснованог Среског суда. Пала је тада одлука да се озида нова школска зграда на празном плацу, а да се дотадашња стара школска зграда, некадашња кафана, уступи за Срески суд. Новчана средства за изградњу ове зграде створена су делом од продаје сеоских утрина, а делом од помоћи Бановине, Министарства просвете и Београдске општине. Ова средства нису могла бити коришћена за зидање зграде Среског суда.
,,Почетком 1939.год. образован је Грађевински одбор за изградњу школске зграде, у коме су били: Момчило Радојевић, као управник школе, Вељко Марковић, као председник Одбора, Милорад Милановић, зв.,,Рајо’’, као благајник и Влајо Вукајловић, опанчар, као члан. Пројекат је израдио инг. Павле Ђорђевић, архитекта из Крагујевца, а на лицитацији изградњу примио предузимач Видосав Боцић за суму од 630.000 динара.’’ *(Летопис школе, стр.10)
Изградња школске зграде започела је у пролеће 1939.год., да би целокупни радови били готови 1.септембра 1940.год., када је започео рад у њој. Зграда је озидана и виду ћириличног слога Г.
Најновија четврта монтажна школска зграда
,,Школска 1975/76.год. била је карактеристична по томе што је целокупна активност колектива, општинске Заједнице образовања и свих структура у месту била усмерена на изградњу школске зграде. Први септембарски дани били су посвећени прикупљању новца од ученика, као помоћ за изградњу школе. *(Летопис школе, стр.110).
Акцију је највише помогао, што се и могло очекивати, РОЦ ,,Рудник’’ са 100.000,000 (сто милиона) ст. динара. Месна заједница Рудник завела је у ове сврхе месни самодопринос у трајању од три године са 1,5% на личне дохотке.
,,Остала средства до 637.000,000 ст. дин., колико је коштала зграда, обезбедила је Заједница образовања и Скупштина општине Горњи Милановац. Извођење радова поверено је предузећу ,,Марлес’’ из Марибора, које ради монтажне објекте…
Тако је склопљен уговор о изградњи школе од 1.100 м/кв, која садр`и четири класичне учионице, четири кабинета, шест помоћних кабинета, простор за учила млађих разреда, једну оставу, три канцеларије (директор, секретар, наставници). Тако су с пролећа 1976.год. отпочели радови на новом школском објекту.’’ *(Летопис школе, стр.111).
Градња нове школе трајала је целу 1976.год. Радило се од 6,00 до 18,00 часова, свакога дана, па и недељом и празницима…
* Настава се и данас одржава у овој школској згради. (прим. редакције)
———————————————————————————
На иницијативу преживелих солунаца, из пијетета према изгинулим и умрлим у првом светском рату, подигнут је 1926.године споменик поред данашње школске зграде. На овом споменику уписано је 106 имена Рудничана, војника, подофицира и официра, бораца за ослобођење свога народа од непријатеља.
Том приликом пренете су кости Арсенија Ломе са Блата и сахрањене у постоље ове пирамиде. Највеће заслуге за подизање споменика Арсенији Ломи и рудничким солунцима припадају тадашњем учитељу Драгутину Јаковљевићу, који је био главни иницијатор и реализатор ове идеје.
———————————————————————————-
Из књиге проф. Радована Караулића „Рудничка школа, од оснивања до 21.века”, Дечје новине / Ден агенција, Г.Милановац, 2001.год. стр 24-104.
