Професор српског језика и књижевности школе на Руднику, Радован Караулић, преминуо је изненада, неколико дана пре свог 62. рођендана. Сахрањен је јуче, на Никића гробљу на Руднику.
Радован Караулић је рођен 19. јануара 1962. у Аранђеловцу. Основну школу похађа на Руднику, а школске 1977/1978. уписује горњомилановачку Гимназију, по програму усмереног образовања, и стиче звање „новинар-сарадник“. Филолошки факултет у Београду, групу за српски језик на одсеку за јужнословенске језике, уписује 1981, а дипломира након четири и по године. У периоду од 1985. до 1989. ради као хонорарни новинар, а касније и уредник београдског дневног листа „Спорт“.
Своју животну изабраницу, Братиславу – Секу Микић из Крушевца, упознаје 1983. године. Своју везу су крунисали браком 1987. године на Руднику. Са супругом се из Београда сели на Рудник и од септембра 1989. почиње да ради као наставник српског језика у матичној школи на Руднику. У Горњем Милановцу му се 11.12.1991. рађа кћи Марија.
У месту у ком је живео је био изузетно ангажован у свим друштвено-културним збивањима. Са пријатељима на Руднику 1990. године оснива месни одбор Демократске странке, који касније прераста у општински. Током 1994/1995. године је био секретар, а потом и председник ФК „Млади Рудар“. Оснивач је Аматерске позоришне трупе „Војислав Илић“ (1998) на Руднику. Био је члан Скупштине месне заједнице Рудник у два мандата, као и председник Еко-комуне „Мали рај“. Организатор је више културно-забавних манифестација на Руднику. На телевизији „Горњи Милановац“ је радио као главни и одговорни уредник од 2001. до 2003.
Директор ОШ „Арсеније Лома“ је био у периоду од 2003. до 2010. године. Био је једини просветни радник из моравичког округа који се нашао у „Лексикону стваралаца у предуниверзитетском образовању“.
Аутор је монографије „Рудничка школа“ и коаутор монографија „Рудничка хроника“ и „Споменар просветних радника рудничко-таковског краја“. Аутор је приказа „Споменари морају постојати – јер памћење је бездушно кратко“. Последњих година је припремао издање књиге о Фудбалском клубу „Млади Рудар“. Месецима је ажурно и вредно сакупљао документацију, изјаве, фотографије. Припремљени материјал је оставио да чека неко боље време када ће угледати светлост дана.
Иза себе је оставио своје најмилије: супругу Секу, кћи Мају, унуку Јасну и тек рођеног унука Степу.
Изузетно драгом и вољеном колеги Радовану, колектив ОШ „Арсеније Лома“ упутио је последњи поздрав следећим речима:
Драги наш Радоване,
Наше последње заједничко дружење било је пре само неколико дана, када си се неочекивано појавио са осмехом на лицу, рекавши да си дошао да са нама поделиш лепу вест о рођењу унука Степе. Ниси хтео да одеш без поздрава, јер никада школу након завршетка часова ниси напуштао без поздрава, упућених својим ученицима, колегама у зборници, помоћном особљу школе. Просто је немогуће од тебе се опростити. Имао си велико срце и животну енергију, причао си, слушао си, писао си… Своје ученике волео си много. Увек си био спреман за шалу и анегдоту, како са људима на положају, тако и са својим драгим пријатељима, колегама и многим Рудничанима, који ће те се заувек сећати. Био си упоран и тврдоглав, такав или никакав. Живео си и уживао на свој начин, у складу са својим изборима. Ми који остајемо после тебе, чуваћемо те од заборава, призивати у сећањима и догађајима.
Воли те цео колектив школе и сви твоји ученици, бивши и садашњи. Нека ти је лака земља, вечна ти слава и хвала.
