Матуранти рудничке основне школе обишли су прво гробно место војводе качерског Арсенија Ломе, који је мучки убијен у Малом рају (према центру варошице, после породичне куће Драгана Ч. Милића), кубурским хицима са леђа, од сестрића рудничког аге Токатлића, у доба велике кише и ветра. Његови посмртни остаци су крајем шездесетих година прошлог века, после археолошких истраживања, пребачени у центар варошице, испред рудничке школе, у подножје великог споменика који и данас доминира центром места.
Био је то разлог да организатор излета, руднички професор српског језика у матичној школи, Радован Караулић, упути матуранте у циљ овога излета, као и да их упозна са последњим данима живота великог качерског војводе. Цитирао је детаље из своје књиге „Рудничка школа“, који обрађују ове догађаје, а које сада објављујемо на нашем школском сајту:
Loma nestrpljivo prelazi zatim u svoju kačersku knežinu, opkoljava Rudnik i ponovo se sukobljava sa agom Tokatlićem, kojega je već najurio 6. maja 1804. god. Osvaja ga 10. aprila 1815. god.
Pošto je opkolio grad, kad se smrknu, Lomo naredi da svaki vojnik naloži po deset vatri, i da neprestano pored tih vatri vojnici pretrčavaju tamo i ovamo, tako da Turcima, koji to iz grada gledaju, izgleda da ima vojske u Srba mnogo, kao na gori lista. Srbi su bili na ovim položajima: na Zvezdi, Javoru, Marjancu, na Selakovića livadi (prevoj ispod Šturca), i na Azni i Kraljevici. *(Jeremija M. Pavlović, Kačer i Kačerci, str. 212.).
Istoga dana kada je osvojio Rudnik (10. april 1815.god.), kačerski vojvoda je tragično stradao. Dokazao je to i Miodrag Jaćimović u svojoj knjizi „Arsenije Loma”.
Skoro jedini koji pokušava da tačno odredi dan Lomine smrti je Konstantin Nenadović, koji je dao i mogući datum. Kod njega je Loma poginuo „od 8. do 10. aprila 1815. god.”. Na drugom mestu, nezavisno do ovoga, ne obrazlažući, navodi 10. april. . . . Poznato je takođe da su braća Marko i Nikola Rakić, kao i Lomin sinovac Milovan Lomić, bili u Takovu 11. aprila 1815.god. na dogovoru. Loma je morao biti sahranjen, pa su oni mogli doći u Takovo. . . . Sa sigurnošću se može tvrditi da je Loma smrtno ranjen 9. aprila (petak) uveče i da je te noći umro, ne dolazeći svesti, verovatno u zoru 10. aprila (subota) . . . Kazivanja da se Loma „borio sa dušom“ dva-tri dana proizilaze svakako iz toga što Loma nije od kuršuma umro istog trenutka kada je i pogođen. *(Miodrag Jaćimović, Arsenije Loma, str. 67 i 68). U času smrti Arsenije Loma imao je oko 40-45 godina.
Lomina pogibija i dan-danas izaziva burne rasprave istoričara, pisaca, zavičajaca koji žele da do tančina saznaju istinu o svom kraju. O tragičnom ubistvu pisali su ne samo njegovi savremenici (V. Karadžić, L. Ranke, S. Milutinović, Knez Miloš i dr.), već i skoro svi istoričari koji su izučavali srpske ustanke.
Vuk Karadžić, koji je bio dobro obavešten, ali i često kritičan kada je opisivao događaje iz ustanka, tvrdi da je Loma po svaku cenu želeo da ubije Tokatlića, rudničkog zlotvora, pa je, bez obzira na zakletvu „na najtvrdju veru – na hleb i so“, naredio svojoj četi da presretne Turčina i ubije. To je kasnije prouzrokovalo i njegovu smrt. Leopold Ranke u svojoj knjizi „Srpska revolucija“ (Beograd, 1969. god.) isto misli, pa čak i piše: „Lomo je kažnjen za svoje nedelo.“ Mnogo je više hroničara koji ne krive Lomu i na drugi način beleže njegovu pogibiju. Istoričar Vladimir Ćorović piše: „ . . . pošto je (Loma) zauzeo Rudnik bio je na prevaru teško ranjen od jednog Turčina i umro je uskoro, sredinom aprila 1815. god.“ *(Ćorovićev članak o Lomi, Narodna enciklopedija, sv. 2, Zagreb, 1928.god., str. 680). Knez Miloš, koji je sa sigurnošću upoznat kako mu je poginuo omiljeni vojvoda, piše da je Loma poveo Tokatlića ka Užicu, ali čim su odmakli od rudničkog grada, udare drugi Lomini vojnici i ubiju agu, ali jedan agin momak, kad vide da mu je gospodar ubijen, potegne te ubije Lomu. Dakle, knez Miloš ne spominje Lomu kao organizatora aginog ubistva. Istog stava je i Milan Đ. Milićević, dobro obavešten hroničar. Njegov opis je zanimljiv i dokumentovan. On tvrdi da je Tokatlića na putu za Užice (na mestu sadašnje rudničke škole) presreo sa drugom izvesnim Martinovićem iz Bosute, i tražio da mu aga vrati ranije oduzete pištolje. Pošto aga to nije želeo Martinović opali iz puške na Tokatlića, a kad pridje Turčinu da mu iz pojasa uzme oružje rajeni aga uzvrati i ubije ga. Onaj drugi Srbin dotuče Tokatlića. Nastane pometnja među Srbima i Turcima, ali tada brzo reagova Loma, pa umiri zavađene strane. Pošto su rudničkog muselima Tokatlića zakopali gde je i poginuo, „njegov sestrić uzme njegova hata, vrlo dobra mrkova i pođe dalje“. Željan osvete zbog ujaka, mladić pokuša da ubije Lomu jataganom, ali mu to ne uspe. ,, . . . Kiša ospe još jače; Loma nabije još bolje kapuljaču na glavu. Turčin uvreba trenutak, trgne pištolj, skreše Lomi u potiljak, pa obode konja i odlete put Užica. Loma padne s konja i ubije se o zemlju još više jer je njemu bilo na kantar 110 oka. Kad Srbi to vide, potegnu oružje i poubijaju gotovo sve ostale Turke. Tokatlićev sestrić već umakne, 16-toga dana stigne u Užice“. *(Milan Đ. Milićević, Pomenik, str. 185). Naknadne studije o istoriji ustanaka uglavnom se slažu sa Milićevićevom vizijom smrti kačerskog vojvode (Jeremija Pavlović, Momčilo Radojević, Sima Milutinović Sarajlija, Milorad Milosavljević… ). Teško ranjenog Lomu prenose u kuću Marka Rakića, bliskog rodjaka Lominog zeta Periše Rakića, gde je i umro i pored čije je kuće i sahranjen.
Jedinu grešku pouzdani Milan Đ. Milićević pravi kada govori da je Loma „skresan u potiljak“. Sasvim sigurno je da je Loma ubijen s leđa, ali pucnjem u glavu „iza desnog uha“. Potvrdjuje to Momčilo Radojević: „Njegove (Lomine) kosti preneli smo 1926. god. u postolje spomen piramide, pred zgradom osnovne škole. Lomo je bio sahranjen u plitak grob, bez kovčega i bez njegovih ličnih stvari. Lobanja je bila dosta očuvana, samo su nedostajale kosti oko desnog uha, gde je pogođen iz pištolja. Imali smo utisak da su kosti pripadale snažnom čoveku, kakav je bio vojvoda Loma“. *(Momčilo R. Radojević, Rudnik u prošlosti, str. 35).
[. . .] Za kraj priče o rudničkom vojvodi valja razjasniti njegovo prezime. Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku navodi pridev LOMAN u značenju KRŠAN. Ovo znači golem, krupan, velik, ali i lep. Kako navode stari pisci, Loma je bio težak 110 oka, što bi bilo preko 140 kilograma. Verovatno su stariji pisci malo preterali u veličanju Lome, ali sigurno je reč o krupnom i lepom čoveku.
Lomo ili Loma? Oba oblika su tačna. Stariji hroničari koriste Lomo, a mladji Loma. Oblik Lomo više liči na nadimak, pa kako u njegovom Dragolju postoji isključivo oblik sa Loma uzećemo ga kao prihvatljiviji.
[. . .] Značaj kačerskoj junaka najbolje su opisali Milan Đ. Milićević i Konstantin Nenadović.
„Loma je bio junak u boju, mudar na dogovoru, zato je svud bio uvažavan. Grdne je rane imao. Stasa je bio visoka, snage krupne, pune; smeđ; dugih, a retkih brkova; niz ledja mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu. On je bio i veliki ustalac za narodnu stvar“. *(Milan. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, str. 337) „Loma je bio veliki radenik za stvar svoga naroda; kod svakoga je bio uvažen, dobar junak i vešt u boju, a mudar na dogovoru. . .“ *(Konstantin Nenadović, Život i dela Karađorđa i njegovih. . ., str. 264)
На разна питања проф. Караулић је одговарао, али најважније је било: „Зашто је Лома сахрањен на Блатама, а не у свом Драгољу? “
Добили су тражени одговор: “Засеок Блата био је у то време седиште Качерске нахије, тачније кућа фамилије Ракић. По рањавању, Лому су пребацили на oближња Блата, јер одлазак по киши и невремену до далеког Драгоља био је немогућ. Посебно када се знало да је Лома можда смртно рањен, па сваки даљи пут је био искључен. Приче да се борио са смрћу целу ноћ, проф. Караулић је, у разговору са својим матурантима, одбацио као „преувеличане“, јер се на основу археолошких истраживања видело да је рана иза уха била превелика да неко то преживи.
Матуранти су, на Блатама, прошли крај куће у којој је било седиште Качерске нахије. Та кућа сада припада фамилији Славице Боровњак (девојaчко Аћимовић – Марковић), која ју је и сачувала и адаптирала, па сад прелепо изгледа.
И, за крај, поука српског народног учитеља, педагога, лекара Васе Пелагића, у којој тражи да се ђаци „изведу из мрачних учионица у природу“, да виде лепоту свога краја, је услишена. Послушасмо народног мудраца, обишли смо део нашег Рудника, засеок Блата, упознали се са почетком другог српског устанка, обишли први гроб великог качерског војводе, Арсенија Ломе.
Проф. Радован Караулић
