Ученици млађих разреда ИО Угриновци и њихове учитељице Маријана и Бојана су се потрудили, да и ове године, прва недеља октобра буде посебна, а пре свега посвећена деци и њиховој радости. Из дана у дан су се низале активности у окиру којих смо се подсетили права које има свако дете, али нисмо заборавили ни обавезе које их прате. И ово је била прилика да укажемо на то да је неопходно створити квалитетне услове за остваривање права детета на развој испуњен љубављу, разумевањем и поштовањем и да се то може најлакше постићи подизањем међугенерацијске солидарности и сарадње. Мото овогодишње дечје недеље „Градимо мостове међу генерацијама за радост сваког детета“ нас је подстакла да размислимо и о начину живота старих људи и нашем односу према њима. Разговарали смо о старијим људима у нашем окружењу, уочили смо да они много чине за своју децу и унуке и потражили смо начине шта све ми можемо урадити да и они осете поштовање и љубав које гајимо према њима и како им можемо донети радост и када су стари, усамљени, болесни… Деца су, на асфалту у школском дворишту, цртала себе и старију особу која им пуно значи како се воде за руке. У госте нам је долазио и дека, Живан Дмитровић, који има деведесет и једну годину. Покушали смо да уочимо какав је полаожај његове генерације у друштву и шта можемо учинити да он буде бољи. Уживали смо у његовој причи о томе како је одрастао, како је изгледала школа када је он био ђак и како су се деца у то време односила према старијима. Причао нам је да је већ са четири године чувао стоку, што је наставио да ради и када је кренуо у школу, устајао би у четири сата да напасе козе, а затим одлазио у школу у којој је био од осам ујутру до четири сата после подне. Дечја права нису ни помињана, а и родитељи и учитељи су кажњавали непослушну децу. Рано је остао без оца, који се није вратио из заробљеништва у току другог светског рата. Од дванаесте године је почео да ради, вукао је дрва са коњима до Белановице, „под кулук“. Детињство му није било лако, али он ипак не мисли да је било лоше. Посебно је за то захвалан свом стрицу, који је бринуо о њему као да му је рођени син. Деци која су га пажљиво слушала је више пута нагласио да морају бити културна, да се пристојно понашају и јаве се када неког сретну и да ће, ако буду радили, и имати. „ И никада не треба заборавити село, оно је за мене Бог и батина. Нисам волео старешину, већ да сам радим колико хоћу, кад хоћу и шта хоћу. И тако са задовољством радим цео дан.“ Захвалили смо се овом дивном госту на посети, занимљивој и поучној причи, а и он је нама рекао да је задовољан, док је широки осмех показаивао да смо и ми њему улепшали овај дан.
Наравно, нису прескочене ни спортске активности. Такмичење међу одељењима на полигону препрека је учинило да школско двориште буде бучно, али и испуњено радошћу. Значи, и ове године циљ је остварен.
