Најдужа лонгитудинална студија икад спроведена зове се Harvard Grant Study. Она је показала да професионални успех у животу, оно чему сви тежимо кад су наша деца у питању, заправо долази од обавеза које су деца у кући имала од малена. И што пре почнете – то боље. А зашто?
Па, једноставно је. Ако вам је начин размишљања од малена подешен тако да вам је нормално да засучете рукаве и обавите оно што треба обавити, ако вам је мозак просто научен да се води девизом „ок, овде има неког посла да се оабви који баш и није пријатан, неко то треба да уради, а тај неко бих могао да будем и ја“, онда ће се тај начин размишљања пренети и на остале сегменте живота, укључујући и професионални развој и каријеру.
И све то звучи логично, све то родитељи знају. Па ипак су склони да децу ослободе свих кућних обавеза, не би ли имали времена за све оне додатне активности које им стоје у распореду који су им, обично, ти исти родитељи скоцкали. И та деца, онда, заврше као млади одрасли људи на неком послу, где и даље чекају да им неко да распоред активности који треба да испуне. Јер за њих, од малена, свет тако функционише.
Али, гле чуда, на послу то не постоји. На послу очекују инстинкт, импулс да заврнете рукаве и обавите оно што и сами видите да треба урадити. На послу напредују они који умеју да се осврну око себе и помисле “шта бих још овде корисно могао да урадим?”.
Друго и једнако важно откриће до ког се дошло у Harvard Grant Study, јесте да срећа у животу долази од ЉУБАВИ. Љубави коју нам пружа партнер, породица, пријатељи, родитељи. Зато је задатак детињства да децу научи да воле. Али, пре него што буду могли да воле друге, морају умети да воле себе. А научити да воле себе могу само ако им ми, родитељи, дамо своју безусловну љубав.
И зато, уместо да будемо опседнути оценама и просеком, и да их увек са истим питањем дочекујемо кад се врате из школе или ми с посла, треба да одложимо своје телефоне, да их погледамо у очи и да им осмехом покажемо радост што их поново видимо, након дугог дана. И тек онда да кажемо: “Какав ти је био дан данас? Је л’ те нешто обрадовало?”. А кад ваше дете на ово питање одговори, рецимо, „фудбал на великом одмору“, док ви очекујете да чујете шта је добио на тесту из математике, морате остати фокусирани на тај фудбал на одмору. Уместо да кажете “Лепо, супер. А математика?” реците: “Шта је било на фудбалу тако добро?”
Деца морају знати да су нам важни они, да волимо њих, а не њихове оцене.
И сад мислите – супер је све то, љубав и кућни послови. Али за то неће питати на упису у гимназију или факултет. Питаће за оцене и просек. Тачно је. Хоће. Али вам неће рећи да уопште не морате завршити њихову тако престижну школу да бисте били срећни и успешни у животу. Срећни и успешни људи завршавали су и престижне и мање престижне факултете и школе, и државне и приватне.
Родитељима преостаје да из те једначине којом рачунају успех и срећу своје деце уклоне свој его и схвате да уписивање и завршавање најбоље школе у граду или држави неће значити да ће њихово дете бити срећније него да је завршило неку школу средњег ранга. Значиће само то да ћете међу пријатељима и фамилијом ВИ имати чиме да се похвалите.
А то, стварно, није важно.
Ваш посао, драги родитељи, није да учините да ваша деца постану успешна онако како сте ви то замислили. Ваш посао је једино и само да им пружите услове, атмосферу и окружење које ће их подстаћи да постану оно што би требало да буду. А шта је то, одлука је само њихова.
Аутор: Александра Цвијетић
Извор: Зелена учионица
